..
Beograd 1904
Velika zahvalnost za arhivu g.Žiki Jovanoviću, najboljem novinaru konjičkog sporta na ovim prostorima ikada.
SRPSKI DERBI
pobednici 1904 - 1914
RANI RADOVI
Počeci galopskog sporta u Beogradu u periodu od 1904 do 1914.godine su utemeljili istoriju galopa koju brojimo od 1921.godine.
Prvi srpski derbi je istrčan 1904.godine na distanci 1.500m i ta distanca je je ostala nepromenjena do 1908 kada se povećava na 2.000m, da bi se od 1911 do 1914 trčalo na stayi od 2.400m. Veoma je važno napomenuti da je tako ustanovljeni derbi bio za grla od četiri godine. U godini početka I svetskog rata i ujedno prekida konjičkih nadmetanja na duže vreme posle derbija za četvorogoda grla, održan je i derbi za trogoda grla, što će biti temelj nastanka trkačkog kalendara klasnih trka počev od 1921.godine kakvog ga i danas znamo.
Upravo je te poslednje 1914 isti vlasnik dobio derbi i trogodih i četvorogodih grla. Prvo je 8.juna trčan derbi četvorogodih grla koji je u konkurenciji 13 grla dobio Moravac vlasnika Milana Stefanovića iz sela Šušeoke kod Valjeva, za pola glave ispred Cure.
Hronika beleži: "Oduševljeni Milija Stefanović, brat starešine domaćinstva ljubi konja u čelo. Pozivaju ga na kraljevsku verandu, gde mu pobedu čestitaju prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i ministri Pašić, Janković i Paču, kao i članovi diplomatskog kora, svi začuđeni da jedan seljak dobija trku do tada rezervisanu za varoška grla..."
Odgovor daje "Politika" 10.juna u nepotpisanoj reportaži "Ergela Šušeoke" za koji se smatra da je napisao Vladislav Ribnikar: "Na jedan čas niže od Valjeva nalazi se selo Šušeoke i u selu najuglednija je, najveća i najimućnija je zadruga Stefanovića. Preko 40 duša je u toj zadruzi i u njihovim dvorištima ima kuća kojima ni se i Beograd mogao podičiti. Starešina zadruge je gazda Milan Stefanović, jedan jedar i trezven čiča, pravi tip srpskog seljaka... Kuća Stefanovića otvorena je danju i noću za goste, putnike i namernike. Ima u njihovim zgradama odaja za sirotinju i prosjake, ali i za najveću bogaštinu i najuglednije putnike. Njihova je trpeza u svako doba spremna i za žedne i za gladne. .. Njihovi konji su milošta cele zadruge. Oko Moravčevih nogu provlače se trogodišnja deca. Ždralina maze i miluju njihove devojčice. I sva ostala grla Stefanovića su tako pitoma da je to prava retkost na selu..."
Nagrada u derboju iznosila je 4.000 dinara, odgajivačka premija 500 dinara, a Moravčev vlasnik dobio je i lepo sedlo, dar firme "Pikas Štajn". Moravca je kasnije otkupilo Ministarstvo narodne provrede za potrebe državne ergele.
Istog meseca, 29.juna, održan je i derbi za trogoda grla. Ponovo je pobedio konj Milije Stefanovića. Ždralinu je te godine na Carevoj ćupriji to bila četvrta uzastopna pobeda. Na stazi od 2.400 metara pojavilo se osam grla. Posle samo 900 metara Ždralin je krenuo u žestok finiš, prestigao Gizdavu, Galopoljku, odvojio se od grupe i velikom prednošću prošao prvi kroz cilj.
Oba pobednička grla jahao je Nikola Raketić. Trenirao ih je Milija Stefanović, brat starešine domaćinstva Milana. Novinaru "Politike" je rekao: "Znam da Moravac i Ždralin nisu nepobedivi i znam da se mogu odgajiti još bolji od njih. Zato ću čim priberem letinu poći na stranu da kupim čistokrvne kobile, pa da vidite šta će onda biti... Kada već gajim, a čistokrvno grlo ne troši ništa više nego naše domaće, onda ću bar da podižem nešto čestito. Ja sam Moravca hteo pre godinu dana dati za sedam-osam stotina dinara, a sada sam na njemu isterao preko 10.000 dinara. Kad je on toliko ostvario, šta će tek učiniti čistokrvno grlo."
Izbio je I svetski rat. Milija Stefanović je 1915.godine, kao vojnik čuvene Drinske divizije, poginuo braneći Beograd.
pobednici 1904 - 1914
| sopstvenik | grlo | jahač | vreme |
|
| četvorogoci | distanca 1.500m |
|||
| 1904. | Veljković M. | Filka (Vlastimir) | Đorđević S. | n.m. |
| 1905. | Damjanović G. | Becko (Lacko) | Damjanović G. | n.m. |
| 1906. | Jovanović | Sladoje (Beladin) | Jovanović | n.m. |
| 1907. | Gačković K. | Blaža (Vlajko) | Gačković K. | n.m. |
distanca 2.000m |
||||
| 1908. | Radojković Ž. | Vijor (Belosav) | Damjanović G. | n.m. |
| 1909. | Branković J. | Englez II(Englez) | Branković S. | n.m. |
| 1910. | Cvetković V. | Culka (Akka) | Damjanović G. | 2:11.0 |
distanca 2.400m |
||||
| 1911. | Ilić V. | Kering (Keringo) | Hajdek T. | 2:43.0 |
| 1912. | Ribnikar V. | Vuk Mandušić (Kandid) | Todorović S. | 2:40.0 |
| 1913. | trka nije održana | |||
| 1914. | Stefanović M. | Moravac II (Moravac) | Raketić N. | 2:47.0 |
| trogoci | distanca 2.400m |
|||
| 1914. | Stefanović M. | Ždralin (Durmitor) | Raketić N. | 2:32.0 |
IZ ARHIVE ŽIKE JOVANOVIĆA
GALOP DUG 135 GODINA
Istorija modernih konjskih trka u Srbiji počela je pre tačno 135 godina. Ostalo je zabeleženo da je 9. maja 1863. knez Mihailo Obrenović organizovao u Beogradu prve galopske trke na kružnoj stazi. Trkalište je bilo uređeno na mestu iza groblja, pored Carigradskog druma, gde su tada priređivani vašari. To je prostor na kojem se danas nalaze hotel "Metropol", tehnički fakulteti i park kod Vukovog spomenika.
Evo kako je hroničar opisao atmosferu prvog trkačkog dana u Beogradu: "Nedeljno majsko popodne bilo je okupano suncem, a nebo blago i vedro. Trkalište je bilo ispunjeno šarolikom publikom. Na tribini od dasaka, koja je bila ukrašena zelenilom, iskupilo se najotmenije društvo Beograda... Dame su imale šešire fantastičnih oblika sa celom baštom cveća, haljine od krepa i muslina, sa karnerima i krinolinama. Druge su bile u bogatoj srpskoj nošnji sa brilijantskim granama u ispletenoj kosi. Kavaljeri su bili obučeni u redengote, a oficiri u paradne uniforme. Knez Mihailo je imao dve velike strasti: klasičnu muziku (naročito je cenio Mocarta i Verdija) i trkačke konje. Još dok je živeo kao izgnanik u Beču, njegova ergela je bila među najčuvenijima. Svojim konjima je davao imena prema junacima iz opera: "Rigoleto", "Aida", "Figaro", "Lola" i slično. Na prve beogradske trke knez je došao u otvorenoj kočiji sa svojim ađutantom potpukovnikom Dimitrijem Blaznavcem. Otpozdravljajući građanima, on se uputio na "čardak", u počasnu ložu i zauzeo mesto. Ispred tribine, u visini Kneževog "čardaka", nalazila se linija starta i cilja trka."
Održane su ukupno četiri trke. Jahali su uglavnom oficiri i podoficiri. Na pucanj iz pištolja, konji su krenuli u pravcu Vukovog spomenika, a zatim skrenuli prema današnjoj Ulici 27. marta. Potom su obišli krug, ponovo izbili na Carigradski drum i stigli do tribine. Svaka trka je imala tri kruga. Nagrade pobednicima bile su u dukatima.
Već sledeće godine lično je knez Mihailo napisao pravila za "engleski konjotrk", kako su tada nazivane konjske trke. Nagrade je obezbeđivala vlada Kneževine Srbije i sam knez Mihailo. Za najveće trke pobednicima je poklanjano rasno ždrebe iz dvorske ergele.
Posle ubistva kneza Mihaila, 1868. godine, konjske trke u Beogradu je priređivalo jedno udruženje oficira i podoficira. Trkački dani su bili ređi, jer više nije bilo glavnog finansijera, ali se takmičenje, ipak , održavalo. Trkalište je prebačeno na mesto zvano Bara Venecija, tamo se sada nalazi beogradska železnička stanica.
U proleće 1890. osnovano je u Beogradu Dunavsko kolo jahača "Knez Mihailo", pa su obnovljene slavne tradicije. Prvi trkački dan je održan 17. juna iste godine. Trkalište je preneto na Banjičko polje, gde je 1904. istrčan prvi "Srpski derbi."
O prvom periodu (1890-1914) delatnosti Kola jahača ostalo je veoma malo podataka. Kao filmski kuriozitet sačuvan je oglas u listu "Mali žurnal" od 2. aprila 1912. godine. "Moderni bioskop" braće Savić, na Terazijama, Kolarčeva 2, reklamirao je kao glavnu numeru repertoara: uskršnje trke na Banjici, aktuelno 320 metara. Trkači, ocenjivački sud, kladionica, otmene dame na tribini, dolazak prinčeva, sve je snimljeno 26. marta. Nažalost, ovaj kratki film nije sačuvan. Ipak se iz oglasa može zaključiti da je reč o dobro organizovanom trkačkom danu, čak da je radila i kladionica.
Posebne zasluge za razvoj galopskog sporta u tom razdoblju ima Vladislav Ribnikar, osnivač i direktor lista "Politika." Kao vlasnik većeg broja galopera, on je među prvima osnovao trkačku štalu sa profesionalnim osobljem. Njegovi konji su imali pomalo romantična imena: Crvena Lala, Žuta Lala, Vuk Mandušić, Zona Zamfirova. Ribnikarova grla je trenirao i jahao Slavko Todorović, naš prvi galopski profesionalac. Sa ždrepcem Vukom Mandušićem Slavko je dobio "Srpski derbi" 1912. godine. Kao ugledan član uprave Kola jahača, Ribnikar se zalagao i za izgradnju stalnog beogradskog hipodroma, što nije ostalo bez odjeka. Ministarstvo narodne privrede (ministar Jaša Prodanović) ustupilo je 1912. Kolu jahača zemljište kod Careve ćuprije. Novi hipodrom je svečano otvoren na Vidovdan 28. juna 1914. godine.
Neposredno posle toga počeo je Prvi svetski rat. Kao rezervni oficir, Vladislav Ribnikar je otišao na front, i to na svom omiljenom konju Zoni Zamfirovoj. Iz rata se nije vratio. Junački je poginuo 1. septembra 1914. godine.
Hipodrom kod Careve ćuprije je obnovljen 1920, a sledeće godine je održana kompletna sezona sa šesnaest trkačkih dana. Ribnikari više nisu imali trkačku školu. U znak sećanja na Vladislava Ribnikara 1923. uvedena je njegova memorijalna trka, određena samo za trogode galopere. Prvu je dobio ždrebac Fruškogorac, vlasništvo Đoke Dunđerskog. Tokom proteklih sedamdeset pet godina među pobednicima trke "Vladislav Ribnikar" bio je veći broj odličnih galopera. "Derbije" su kasnije dobili Fruškogorac (1923), Rablo (1925), Bon Žur (1931), Fantast (1932), Pastrmka (1961) i Darko (1993).
Prilikom proslave pola veka od osnivanja Kola jahača 1940. godine, otkrivena je na Hipodromu kod Careve ćuprije spomen-bista Vladislava Ribnikara. Sada je ona smeštena ispred počasne tribine. To je jedini spomenik na Hipodromu.
KO GARANTUJE BEZBEDNOST PRESTOLONASLEDNIKU
Bivši Ribnikarov trener i džokej Slavko Todorović pobedio je 1921. u prvom jugoslovenskom derbiju sa omicom Marom Resavkinjom, vlasništvo braće Dragiše i Žarka Todorovića. Već sledeće godine Slavko je prestao da jaše, i bavio se samo trenerskim pozivom. Do odlaska u penziju 1949. pripremio je oko dvesta pedeset pobednika na beogradskoj stazi.
Slavko je doživeo duboku starost. Redovno je i dalje dolazio na hipodrom, jer je stanovao u blizini, u svojoj kućici pored današnjeg hotela "Mihailovac." Za velike trke se oblačio svečano u žaket odelo sa polucilindrom na glavi. Kao pre rata.
U spomenutom oglasu "Malog žurnala", iz 1912. godine, pominje se dolazak prinčeva. Mislilo se na Đorđa i Aleksandra, sinove kralje Petra Karađorđevića. Obojica su bili odlični konjanici, a Đorđe je učestvovao i u trkama. O tome je Slavko kasnije pričao ovu anegdotu:
- Takoreći u tajnosti pripremao sam Đorđa, tada još srpskog prestolonaslednika, za jednu oficirsku preponsku trku na Banjici. Kralj je to, ipak, saznao i pojavio se na trkalištu. Pozvao me je i upitao:
- Ko garantuje bezbednost prestolonasledniku?
- Ja garantujem, Vaše veličanstvo - odgovorio sam.
- Čime?
- Svojom glavom.
- Ako se Đorđu nešto desi, glava će ti i otići.
Đorđe je dobio trku, a Slavku je kralj Petar darovao dva dukata.