priča o...

In a galaxy far, far away, long time ago... Daleke 1989. u jednoj dalekoj zemlji jedan mali hipodrom je doživeo dramatičnu transformaciju. Inostrani partner je uložio i tada, a da ne govorimo za današnje pojmove velika sredstva, volju i rad - kako svoj tako i makar prisilno domorodačkog življa. U isto vreme se sa identičnim planovima krenulo u razvoj konjičkog sporta i biznisa u Turskoj. Ni najstariji živi svedoci odrasli kraj nekada prašnjavog trkališta nisu mogli da se prisete tako mnogobrojne publike, uređenog prostora i kladionice kakvu do tada u tim krajevima nisu imali prilike da vide. Daleki svet je došao i kod njih. Došao...
     Oblaci su se već 1992 godine nadvili nad oživelo malo trkalište. Tada na scenu stupa naš super heroj Johnny Hazard. Pod okriljem noći se obreo u kompjuterskom centru te zime. Nekako je nasledio dužnost da "pazi" te drangulije.  Kako vidimo danas, nije da nije "pazio". Što bi rekli maratonci: "ostali samo dugmići". Elem, jednoga dana na samom kraju trkačkog programa, došlo je do ozbiljne havarije na kompjuterskom sistemu za klađenje izazvanog strujnim udarom. Pitate se svakako odakle grom iz vedre tavanice? Ispostavilo se da je "tamo negde" nestalo svetla te je naš super heroj otvorio ormarić sa osiguračima i krenuo da ih odvija; jedan po jedan. Na posletku, sistematičnost je ključ svakog uspeha. Tako je došao na red i osigurač napajanja centralnog kompjutera. Na svakoga dođe red, kažu stari, pa tako i na nesretni komjuter. "Lektrika" je ubrzo ponovo došla, ali šteta je bila nemerljiva. Podaci sa diska su nepovratno nestali, kao i sam operativni sistem. To je uz dosta truda ipak sanirao kućni duh za koga se tvrdi da su ga mnogi tamo često viđali. Poslednje prikazivanje istog je zabeleženo baš na poslednji trkački dan prošle godine. Glavna šteta se ukazala kroz nekoliko dana. Do tog nesretnog dana postojala je mogućnost isturenog klađenja u realnom vremenu. Interfejs sa osam kanala od kojih je svaki podržavao rad po dva udaljena terminala putem modema je sagoreo. Više se nije moglo kladiti širom bajkovite zemlje na trke na malenom trkalištu i obrnuto. Vizir se suzio... Da paradoks bude veći, instalacije kompjuterskog sistema i ostale rasvete su bile potpuno odvojene. Ali kako je bilo moguće da tako važan sistem radi bez uređaja za neprekidno napajanje, pitaju se mnogi među vama. Eh, pa te zime u "rajon" našeg super heroja među ostalim drangulijama je došao i pomenuti UPS(sada je potpuno jasno odakle ime za takvo nešto). Umesto da tokom pauze bude postavljen u režim "stand by", Johnny Hazard je jednostavno okrenuo prekidač. Nego šta! Ko kaže da je neprekidno napajanje neprekidno. Redno vezane baterije su se trošile na neprimeren način i proleće je UPS sačekao neispravan. Baterije su morale biti zamenjene. Ekonomska blokada zemlje iz bajke i nemogućnost stranog servisera da i uz novčanu premiju servisira sistem je ubrzano pokrenuo točak propadanja.
     Par zima kasnije je naš super heroj svio gnezdo u kancelariji nekadašnjeg šefa kladionice koji je usred fantastične inflacije izbegao čak na južnu hemisferu. Od tada eto prođe čitava decenija ispunjena velikim poduhvatima našeg super heroja praćenih i potpunim zauzimanjem neprijateljskih položaja. Jedan od njih je i pokušaj da se specijalizovani štampač "prilagodi" računovodstvenim potrebama (zna se valjda šta je prioritet), te je isti kasnije bio dobar samo za delove. Bilo je tu i ovisničkih kriza i problema, ali dao Bog pa se sve to preguralo. Krešendo je naravno došao na kraju: nadzor nesretnih operatera na šalterima i regrutovanje istih za valjda važnije i strateške poslove, kao i dnevnice na ime ljudi koji odavno nisu nogom kročili na sada već ponovo prašnjavo trkalište. Očigledno da pun pansion (plata, stan i ručak) nije dovoljan da heroj crpi svoju moć. Jadnom Supermenu je bio dovoljan kriptonit (skroman dasa, skromnih mogućnosti). Poslednje zime (izgleda da su zime pravo vreme za nove poduhvate) posle volšebnog obijanja inače devastirane kladionice, brave su promenjene i... Ostao je napokon sam. Sam protiv svih kao i što doliči pravom super heroju. "Against all the odds" rekli bi neki.
     Nije to više ni važno. Nasvetliji trenutak pojedinačnog uništenja je već bio odavno zaboravljen. Šteta koja je tada naneta u vidu obustavljanja širenja klađenja van ograde trkališta teško da se može izmeriti, neposredno i posredno. Možda je to i dobro, ko zna. Možda bi nam se samo današnje stanje činilo tužnijim.
     Plodovi tako uspešne karijere ne dolaze sami od sebe, naravno. Jedna od tajni našeg super heroja je i to što je svoje nadnaravne moći uspeo da očuva neoštećene leži u nedovršenoj osnovnoj školi. Sedam razreda je ionako predstavljalo dovoljan rizik da se Übermensch utopi i mediokritetstvo mase koja je ne razmišljajući pohađala škole. Neki se čak nisu zaustavljali na osnovnoj, pa ni na srednjoj školi. Nacija je srljala u propast. I tada je naš super heroj pronašao svoju misiju: "Save the World!". Čudesna "lektrika" ga nije mogla zaslepiti lažnim sjajem jer se eto učila tek u osmom razredu. Tako je Johnny Hazard uspešno odoleo svim iskušenjima na svom putu do konačne pobede.
     Na slici je foto-robot našeg super heroja umesto maturske slike u izlogu. Kao i sama svetlost, Johnny Hazard je dvojake prirode: korpuskularne i talasne, a još nikome nije uspelo da fotografiše foton - on se prati u tragovima. Tragova iza našeg super heroja bar ima. Ipak ne odustajemo u nameri da načinimo presedan u modernoj nauci. Svima koji načine fotografiju (crno-belu ili u boji) na kojoj naš super heroj nešto radi (A - oznaka za rad u fizici) nećemo ostati dužni. O večnoj slavi fotografa da i ne govorimo...